Dosije Dafiment i Jugoskandik: anatomija piramidalnih banaka, trezora i pljačke veka

Dosije Dafiment i Jugoskandik: anatomija piramidalnih banaka, trezora i pljačke veka

Beograd, zima 1992. na 1993. godinu. Na temperaturi ispod nule, duž Terazija, Nušićeve, Kolarčeve, Makedonske i Obilićevog venca, već od dva sata posle ponoći formiraju se nepregledne kolone ljudi u pohabanim zimskim kaputima. Stariji penzioneri sede na malim sklopivim stolicama umotani u ćebad, mlađi drže spiskove sa rednim brojevima ispisanim hemijskom olovkom na dlanovima, a oko čeličnih rešetki na ulazima u ekspoziture šetaju naoružani čuvari u kožnim jaknama sa radio-stanicama i „heklerima” ispod pazuha.

U tim redovima se ne čeka ni hleb ni benzin iz rumunskih kanistera — čeka se red za ulazak u mermerne holove Dafiment banke i štedionice Jugoskandik. Unutra, iza blindiranih stakala, blagajnice na mašinama za brojanje novca vrte svežnjeve novčanica od 100, 500 i 1.000 nemačkih maraka sa likom Klare Šuman i braće Grim. Dok se država raspada pod sankcijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, dok fabrike stoje, a dinar gubi vrednost iz sata u sat, građanima se sa televizijskih ekrana nude kamate kakve svetsko bankarstvo nikada u istoriji nije videlo: 10, 12, pa čak i 15 odsto mesečno u čistim devizama.

Bio je to vrhunac najveće finansijsko-psihološke operacije u modernoj istoriji Srbije — trenutak u kome su se sreli državni aparat pod embargom, siva zona paravojnih fondova, beogradsko podzemlje i kolektivna hipnoza osiromašenog stanovništva.

Matematika iluzije: Ko je u proleće 1992. godine prodao dvosoban stan na Novom Beogradu za 50.000 nemačkih maraka i položio novac na štednu knjižicu sa mesečnom kamatom od 12 odsto, svakih trideset dana podizao je na šalteru 6.000 maraka — u trenutku kada je prosečna plata lekara ili inženjera u Srbiji vredela manje od 40 maraka. Ta nadrealna nesrazmera stvorila je masovnu groznicu u kojoj je razum ustuknuo pred pohlepom i očajem.

Čovek sa lulom i šeširom: kako je „Gazda Jezda” otvorio Pandorinu kutiju Jugoskandika

Prvi čin piramidalne drame započeo je još krajem 1990. i početkom 1991. godine, kada se u Beogradu pojavio Jezdimir Vasiljević, rodom iz Topolovnika kod Velikog Gradišta, čovek koji je nakon višegodišnjeg boravka u Australiji i inostranstvu osnovao privatno preduzeće i štedionicu „Jugoskandik”.

U trenutku kada su stare državne banke (Beobanka, Jugobanka, Investbanka) već bile zamrzle takozvanu „staru deviznu štednju” građana, poverenje u zvanični bankarski sistem bilo je ravno nuli. U narodu, međutim, u slamaricama i kućnim skrovištima još uvek su ležale milijarde nemačkih maraka, švajcarskih franaka i američkih dolara ušteđenih tokom sedamdesetih i osamdesetih godina ili poslatih od rođaka na privremenom radu u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj.

Vasiljević — koga su mediji i ulica ubrzo prozvali „Gazda Jezda” — nastupio je sa besprekorno režiranim marketingom moći i bogatstva:

• Pojavljivao se sa prepoznatljivom lulom, kaubojskim šeširom i zlatnim lancima, vozeći se u dugim kolonama crnih luksuznih limuzina;
• Sponzorisao je kulturni i sportski spektakl stoleća — revanš meč za titulu prvaka sveta u šahu između Bobija Fišera i Borisa Spaskog na Svetom Stefanu i u Beogradu u jesen 1992. godine, sa nagradnim fondom od 5 miliona dolara u gotovini, prkoseći američkim i međunarodnim sankcijama;
• Tvrdio je da enormne kamate u Jugoskandiku potiču od lukrativne trgovine naftom, berzanskih operacija u inostranstvu i zakupa naftnih terminala u Baru i Crnoj Gori.

U stvarnosti, iza kulisa trezora u hotelu „Mažestik” i ekspozitura širom Srbije i Crne Gore, Jugoskandik je od prvog dana funkcionisao kao generator keša za uvoz deficitarne nafte pod embargom i kao džinovska piramida u kojoj su novi štediše isplaćivali stare.

Rođenje „Srpske majke”: Dafina Milanović i imperija Dafiment banke

U oktobru 1991. godine, svega nekoliko meseci nakon uzleta Jugoskandika, na scenu stupa još krupniji igrač koji će ubrzo zaseniti i samog Gazda Jezdu. Nekadašnja blagajnica i knjigovođa Dafina Milanović osniva „Dafiment banku”, navodno bez ikakvog početnog deviznog kapitala, ali uz nevidljivu logističku i političku propusnicu sa samog vrha tadašnjeg državnog, finansijskog i bezbednosnog aparata.

Dok je Vasiljević igrao na kartu ekscentričnog svetskog biznismena, Dafina Milanović je u javnosti gradila imidž narodne dobrotvorke i „Srpske majke” — žene iz naroda koja finansira bolnice, crkve, kulturne manifestacije, železnicu i ratne fondove, dok običnim ljudima omogućava da od kamate prežive sankcije.

Kako bi preotela ulagače Jugoskandiku, Dafiment banka ulazi u otvoreni rat kamatnim stopama:

1. Dok Jugoskandik nudi 8 do 10 odsto mesečno na oročene marke, Dafiment podiže lestvicu na 11, 13, a u pojedinim promotivnim paketima pred kraj 1992. godine i na neverovatnih 15 do 17 odsto mesečno za devize, odnosno preko 100 odsto mesečno za dinarske uloge!
2. Otvaraju se stotine šaltera u Beogradu i unutrašnjosti — ljudi prodaju stanove, njive, traktore, automobile i porodični nakit kako bi sve pretvorili u nemačke marke i odneli u Nušićevu ulicu ili u Palatu „Albanija”.
3. Novac u trezore ne stiže više u novčanicima, već u plastičnim kesama, sportskim torbama i poštanskim džakovima koji se slažu na palete do plafona.

Beogradsko podzemlje, VIP spiskovi i revolveraši pred trezorima

Za istraživačko novinarstvo i hroničare kriminala devedesetih — uključujući i novinare tadašnje „Revije 92” — najfascinantniji i najmračniji deo priče o Dafimentu i Jugoskandiku nije se odvijao na šalterima za obične građane, već na zadnjim ulazima u trezore i u kabinetima na spratu.

Kada je krajem 1992. i u januaru i februaru 1993. godine piramida počela da puca po šavovima i kada gotovine više nije bilo dovoljno za sve, uspostavljena je stroga, brutalna hijerarhija isplate:

• Obični štediše na mrazu: Građani koji su uložili po 1.000, 3.000 ili 5.000 maraka čekali su danima na snegu kako bi dobili cedulju sa terminom isplate za dva ili tri meseca.
• VIP spiskovi i političko-policijske urgencije: Posebni šalteri i noćne isplate bili su rezervisani za direktore državnih preduzeća (koji su dnevni pazar firmi menjali na crnom tržištu u devize i kratkoročno oročavali kod Dafine uz podelu kamate), visoke činovnike, sudije, policijske funkcionere i estradne zvezde.
• Ulazak podzemlja sa repetiranom cevi: Kako se u podzemlju pročulo da u trezorima ponestaje novca, šefovi beogradskih klanova — sa Voždovca, Zvezdare, iz Zemuna i sa Novog Beograda — kao i komandanti paravojnih jedinica, nisu čekali u redovima. U pratnji po četvorice ili petorice telohranitelja naoružanih automatskim oružjem, ulazili su direktno u kancelarije direktora ekspozitura i u centralni trezor, polagali na sto svoje štedne knjižice (često i knjižice otkupljene od običnih građana uz procenat od 30 do 50 odsto) i na licu mesta u sportskim torbama iznosili glavnicu i astronomske kamate u gotovini!

Noćni konvoji iz Nušićeve: Svedoci i kasniji sudski zapisnici opisivali su scene iz prvih meseci 1993. godine u kojima su se iza ponoći ispred zadnjih ulaza banaka u centru Beograda zaustavljali džipovi bez registarskih tablica. Dok su na prednjem ulazu penzioneri spavali na kartonima čekajući jutarnje otvaranje šaltera, na zadnja vrata su u džakovima iznošeni milioni nemačkih maraka u nepoznatom pravcu.

Mart i maj 1993: kako se piramida srušila i gde su nestali džakovi sa markama

Kraj iluzije stigao je naglo, u proleće 1993. godine, tačno u trenutku kada je Srbija ulazila u spiralu najstrašnije hiperinflacije u svetskoj ekonomskoj istoriji.

Prvi je pao Jugoskandik. U nedelju, 7. marta 1993. godine, Jezdimir Vasiljević je sa aerodroma, odnosno preko mađarske granice, napustio zemlju i iz Budimpešte (a potom iz Izraela) objavio da obustavlja rad banke, optužujući crnogorske i srpske vlasti da su mu konfiskovale cisterne sa naftom i reketirale trezore. Vest o bekstvu Gazda Jezde izazvala je pravu opsadu ekspozitura Jugoskandika u Beogradu: hiljade očajnih ljudi pokušavalo je da razbije stakla u Makedonskoj i na Terazijama, dok je u trezorima nakon ulaska policije i stečajnih komisija pronađeno svega nekoliko stotina hiljada maraka — kap u moru u odnosu na stotine miliona duga.

Nakon sloma Jugoskandika, sav pritisak prelio se na Dafiment banku. Iako je Dafina Milanović u prvim nedeljama preko televizije uveravala građane da je njena banka sigurna i da iza nje stoji država, panika se više nije mogla zaustaviti. Svi su želeli da podignu uloge, a niko više nije uplaćivao nove devize. Uprkos tragičnoj pogibiji Dafinine uže porodice u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj u julu 1992. godine (oko koje su u javnosti godinama kružile brojne kontroverze i teorije zavere), ona je nastavila da vodi banku sve do 1. maja 1993. godine, kada su i šalteri Dafiment banke definitivno zatvoreni.

Sudski epilog, veštačenja i ožiljak u kolektivnom pamćenju devedesetih

Istrage vođene nakon 2000. godine pred pravosudnim organima u Beogradu otkrile su haotičnu sliku poslovanja obeju banaka:

• U mnogim ekspoziturama evidencija o uplatama i isplatama vođena je ručno ili na nepovezanim disketama, a stotine štednih ugovora za privilegovane klijente čuvane su u posebnim kasama van redovnog knjigovodstva;
• Veštačenja su pokazala da je ogroman deo prikupljenih deviza — meren stotinama miliona maraka — tokom 1992. i 1993. godine prebačen preko granice u gotovini na račune ofšor kompanija na Kipru, u Izraelu, Švajcarskoj i Latinskoj Americi, odakle je finansiran državni šverc nafte i strateških sirovina, dok je deo završio u privatnim džepovima moćnika i kriminalnih struktura;
• Dafina Milanović uhapšena je 2002. godine u Nemačkoj i izručena Srbiji. Na suđenju pred Okružnim sudom u Beogradu detaljno je govorila o sprezi sa nekadašnjim guvernerima, šefovima Službe državne bezbednosti i političkim vrhom, ali je preminula od teške bolesti u septembru 2008. godine pre okončanja postupka.
• Jezdimir Vasiljević se vratio u zemlju 2001, potom ponovo pobegao 2006, da bi 2009. bio uhapšen u Holandiji, izručen Beogradu i 2013. godine pravosnažno osuđen na pet godina zatvora (u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru).

Država Srbija je početkom dvehiljaditih godina preuzela obavezu da prevarenim štedišama Dafiment banke i Jugoskandika prizna glavnicu uloga (umanjenu za prethodno isplaćene astronomske kamate) i pretvori je u javni dug — obveznice stare devizne štednje sa dospećem do 2016. godine. Ipak, slika promrzlih kolona u Nušićevoj ulici i blindiranih trezora u koje ulaze revolveraši sa spiskovima ostala je zauvek upisana u crnu hroniku Beograda kao najvernija metafora pljačkaške anatomije devedesetih.